...meni je osmeh lajt-motiv

U srcu si mi. U najdubljem kutku, sakriven od svega i svih. Samo moj. Postojan, iskren, voljen, siguran... Više nemam strah od života i nepredvidivih situacija, jer s tobom je sve lakše.

*Jednog dana, jedna osoba doći će u tvoj život. I tek onda, shvatit ćeš zašto niko prije nje nije ostao pored tebe.

*Duboko vjerujem da samo jednom u svom zivotu nadjes ljude koji su u stanju da cijeli tvoj svijet okrenu naopako. Reci ces im stvari koje nikad nisi podijelio ni sa jednom dusom i oni ce upiti sve sto kazes i zapravo pozeljeti da cuju jos toga.
Oni nikad ne povrijede tvoja osjecanja niti se zbog njih osjecas manje vrijednim, vec te podizu i pokazuju ti stvari o tebi koje te cine posebnim pa cak i lijepim.
Stvari koje izgledaju beznacajno vecini ljudi kao sto je porukica, pjesma ili setnja postaju neprocjenjivo bogatstvo koje se cuva u srcima na sigurnom do kraja vijeka.

Stvari koje te nikad prije nisu zanimale postaju fascinantne jer znas da su toliko vazne toj osobi koja ti je posebna. Mislis o toj osobi u svakoj prilici i u svemu sto radis. Prisjecas ih se uz proste stvari kao sto su blijedo plavo nebo, njezan vjetar pa cak i olujni oblak na horizontu.
Otvaras svoje srce iako znas da jednog dana moze biti slomljeno i u otvaranju srca dozivljavas ljubav i zadovoljstvo koje nikad nisi mislio da je moguce. Uvidjas da je ranjivost jedini nacin da svom srcu omogucis da osjeti pravi pritisak koji je toliko stvaran da te plasi.

*Osmijeh koji ti zavrti pamet, ubrza srce i postane glavna slika u svim neprospavanim nocima, ceznuci za svakom sekundom provedenom zajedno.. Valjda je to ljubav, jebes ga..

Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ,
jer ne znam čime bih, osim tobom,
nadoknadio toliki nedostatak.
Daleko od toga da si blizu,
a opet, daleko od toga da si daleko,
pritiskaš me, baš ovde,
a ja, umesto da te odgurnem,
stisnem jače to mesto gde te osetim,
da bude lakše noćas kad postane teže,
da se ljutim na sebe što sam te sinoć prejako zagrlio,
pa sada možda i tebi k'o meni bride grudi
i ne možeš da zaspiš, pa misliš da mi nedostaješ.

Ustvari, trudim se da mi bude svejedno
kad pomislim da mi nedostaješ,
trudim se da izmislim neku drugu tebe,
da ne bih mislio da čeznem za tobom, već za njom
i za tim da mi se njena koža za usne lepi, a ne tvoja.
Čak joj i ime izmislim, da bi se razlikovala od tebe,
al' badava, izgovorim tvoje ime, čim joj usne prinesem.

Ustvari, sasvim se dobro držim,
ne cmizdrim (puštam kap po kap, to se ne računa),
ne mislim na tebe (osim kada sama provališ u podsvest),
nikom te ne pominjem (osim kada pitaju za tebe),
ne pišem ti pesme (osim kad baš moram)
i trudim se da mi ne nedostaješ
(e, to mi već teže polazi za srcem,
jer ne znam čime bih, osim tobom,
nadoknadio toliki nedostatak).

(Goran Tadić)


http://www.youtube.com/watch?v=O7VO774U2oc

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako....

(Miroslav Mika Antić)

[Jednostavno, nekada mi se činilo da je savršeno poznavati savršenu osobu poput tebe, ali na kraju shvatih da to savršeno poznavanje savršene osobe ipak traži da i ova druga strana bude savršena..
Nažalost, ja nemam takav pedigre..
Ja sam neko sasvim običan, manje bitan..
Samo jedna mala duša na ovome svetu, ali opet, ja sam neko ko je ceo svoj svet video u tebi...]



Jer ti si ono malo i retko na što trzam. Malo i retko što unese pomutnju u moju monotonost. Ti si ono malo i retko što...Što...Ma,bolje da ne nastavljam...

Mogao bih je jednostavno opisati kao tihu i razložnu osobu punu razumevanja, ali, ruku na srce, to bi bio sasvim pogrešan opis...
Jer moja Anamaria je verovatno najćudljiviji stvor na svetu?
Umela bi da se rasplače poletevši visoko na čarobnom ćilimu Smeha, i da lednom tišinom iznenada zamrzne žuborni izvor Brbljanja.
Neka Njena Ponoć otkucavala bi kad bih ja pomišljao da bal tek započinje?
I Pepeljuga je napravila posao time što nije ostala do kraja, volela je da kaže...
Gordi runolist njene Posebnosti cvetao je na vratolomnim liticama Kaprica, veličanstveniji od pristupačnih cvetova taman za onoliko za koliko je Divlje veličanstvenije od Pitomog...
Ali... Priznajem da nisam odmah znao da je to Ona...
Ne, kako sam mogao znati?
Pre je mogla biti Tek Još Jedna U Traganju Za Njom, samo još jedan beli kamenčić neobičnog oblika, prevrnut u plićaku zlatonosne reke...
Pričala je o uobičajenim trivijalnostima, o rodbini i prvim putovanjima, ali tamne boje njenog glasa oslikale su čudne slike u mojim mislima, i dogodilo mi se nešto što nikad do tad nije.
Po prvi put sam požalio što je nisam video kao sasvim malu, i teško da ću ikad onom besposlenom četrnaestogodišnjem klipanu oprostiti što na svom omiljenom biciklu marke «herkules» nije napravio i krug oko školskog dvorišta u kom su klinke iz prvog-«x» baš tad igrale «i rešeto srce ima»...
Kako sam mogao izdržati tolike godine da je ne vidim?

- Otac je izabrao to «Anamaria»... Mogli su mi dati i neko drugo ime..

Danima smo šetali kejom na odstojanju po propisu seoskog korzoa, kao da za nekog čuvamo mesto između nas? Prošlo bi čitavo veče a da se ne dodirnemo, ali odavno znam da u tome i jeste čarolija.
Želja se razlikuje od Pohote i po tome što pukne tu i tamo, kao kićanka na biču Nežnosti...

- Mama je, opet, previše originalna... Ona je htela da me nazove po nekoj rečici, tu negde, u Baranji... Uf... Uvek zaboravim po kojoj?

Morao sam na put sledećeg jutra, i pošao sam ubeđen da je Daljina onaj ključić kojim se navija Čežnja, a vratio se shvativši da uveliko možeš čeznuti i za nekim kraj koga si?
I nikad je nisam pitao da li se setila te rečice?
I, što je najgore...
Nikad joj nisam rekao ni da sam usput prešao na desetine bezimenih rečica koje sam nazvao po njoj...

(Đorđe Balašević - Jedan od onih života)

Sreli smo se tek početkom septembra, jednog bronzanog podneva, u trošnom prolazu od Šafarikove prema pozorišnom parkingu. Nismo se znali toliko da bi zastali da popričamo, i na svakom drugom mestu bi se verovatno jednostavno mimoišli, ali u uličici Josifa Runjanina zaista nije bilo ničega ka čemu bi ona mogla skrenuti pogled, a meni nije ni padalo na pamet da skrećem svoj...

- Dobar dan, Anamaria...

- O, gle? Dobar dan... Sirano?


Ne, ni govora, moj nos je skroz u redu? Očito se nesretni Saks izlajao ko je osmislio Onu Razglednicu, otud aluzija?

- Da... Vreme je i bilo, lutko... Upoznao sam ovaj grad tragajući za ulicom kojom prolaziš...


Osvrnula se ironično, dotle rezervisana, možda čak i uvređena, malo se odobrovoljila mojom davno pripremljenom rečenicom...

- Tebi više ništa ne verujem... Ni ne pokušavaj... I... zar je ovo uopšte ulica?


Hm?

Kad na poslednjoj kući s leve strane stoji broj tri, a s desne broj četiri, malo šta se može reći u odbranu tog sokaka?

- Čuj... Jes' da deluje bez veze... Ali probaj je proći sa cegerom punim kajsija... Pa da vidiš kako ume da se otegne?


Ne, ne mogu reći da je to bila ljubav na prvi pogled. Ali mogu reći da je to bila Ljubav Na Taj Pogled, pa koji je da je...

Osvrnula se ka plavoj iskrzanoj tabli, i po načinu na koji je to učinila znao sam da će se ime Josifa Runjanina večeras naći u njenom dnevniku...

- Ko beše taj čovek? Kompozitor, čini mi se?

- Kapetan Runjanin? O, ne... Pomorac... Rečni pomorac, u stvari...


Oprezno je nakrivila glavicu, uverena da je u pravu, no moja odlučnost ju je pokolebala...

- Šajkaški vođa, heroj granice... Carica ga je nagradila činom zapovednika Dunavske Flotile... Bio je njen veliki miljenik, kažu...


Ne znam tačno pod kojim sam sve krošnjama zamišljao naš prvi susret, ali pod "kiselim drvetom" sigurno nisam? Za utehu, bilo je to najveličanstvenije "kiselo drvo" koje sam ikad video. Jedno Eukaliptično Kiselo Drvo, takoreći?

- U njega se zaljubila Rebeka, najmlađa kći trgovca Nunvajlera, koji je držao gostionicu i dućan sa varadinske strane... Priča se da je bila lepa kao mlinarica sa goblena, ali Kapetan kao da nije puno mario za nju... Važio je za oholog čoveka i gizdavca, ali takvi su kapetani, šta da im radiš?

Na onom utegnutom teget mundiru bilo je previše gajtana i zlatnih dugmadi da bi se tek tako raskopčao put do srca...


Zlatna šajka se zaljuljala u njenim očima, zar je moguće da se naše poznanstvo meri tek minutima?

- Svaki put kad bi se jedro pomolilo iza Velike Okuke, ostavljala bi posao i brišući ruke o kecelju istrčavala na obalu, znaš već... Nadajući se da to on nailazi... Ali jednog proleća visoka voda je podronila nasip i rasklimala daske na drvenom mostiću... I Dunav se samo sklopio nad njom... Nečujno, kao lala u predvečerje...


Zvono je mrzovoljno otreslo jato golubova sa tornja obližnje crkve, a sunce, željno da čuje kraj, prosto se zarumenelo odugovlačeći sa zamicanjem za krovove Šafarikove...

- Nakon toga se Kapetan ućutao i natmurio, što i nije bila velika promena... Neki su to povezivali sa navodnim smicalicama koje su mu pravili u admiralitetu u Beču, a neki su mislili i drukčije... Uglavnom, promenio se... Inatio... Uplovljavao je noću, po nevremenu, kad se niko nije usuđivao, gunđajući da ide u lov na ljigave Vodene Vilenjake koje malo ko zna jer samo po najvećim olujetinama izranjaju...


Ne znam šta ju je zainteresovalo, priča ili ja, ali u ogledalu njenog pogleda moje reči nekim čudom nisu bile izvrnute? Otkrivši to, sa setom pomislih na sve priče koje sam u životu mogao ispričati, samo da sam imao kome?

- I zaista, jednom... Baš naspram Nunvajlerove krčme... Onu mesinganu kuglu, na kojoj se gnezdio carski orao, munja je samo liznula, kao lilihip, ali to je bilo dovoljno da polomi jarbol i zapali bure sa petrolejom za fenjere... Bio je teško priklješten, mornari su se posle kleli daje ispalio metak iz kubure na njih kad su pokušavali da ga izvuku, ali oni su to ipak učinili... Buncao je nešto o tome kako je znao da će vatra doći po njega, kad-tad... I da je proklet da izgori nasred vode... Zato što zagledan u vodu nije primećivao vatru na obali...

- Jadničak... Ne znam koga da žalim. ..A... Da li je imao... porodicu?


Virovi oko tonućeg broda očito su napravili dovoljno sapunice, nije htela baš da pita da li je bio oženjen, ali slutio sam šta to želi da sazna?

- Ne... Živeo je sam u velikoj kući punoj retkosti koje je dovlačio sa putovanja... Ranije je bilo puno gostiju, ali otkako gaje vatra unakazila... Naredio je da se olupina raskuje, i da mu se od tih dasaka načine šalukatre za prozore... Koje nikad više nije razmakao... A u vrtu je sagradio kapelicu u koju je okačio izronjeno brodsko zvono, i ostatak života proveo je u molitvama... Mada je on u stvari umro još One Noći... Ali ga anđeli nisu odmah prepoznali onako naruženog i oslepelog na jedno oko... Pa je još dvadeset i tri godine tavorio pred vratima Neba...


Uzdahnula je i sklopila ručice kao da zatvara knjigu poezije, znao sam da i ona zamišlja istu onu mahovinu na kaldrmi, i guste šiške jasmina na naboranom čelu bedema Runjaninove kuće...

- Divna legenda... Čudi me daje dosad nisam čula?

- Pa... Mene, vidiš, i ne čudi... Pošto sam je upravo izmislio... Da te zadržim još malo...


(Đorđe Balašević - Jedan od onih života)